Главна идеја
Водоравна линија воде најпре делује као подела: горе и доле, тело и слика, извесност и могућност.
Одраз усложњава ту границу. Фигура са друге стране је позната, али подлеже другој гравитацији и наводи плесача да себе поново осмотри.
Капи се окупљају, раздвајају и поново добијају облик, а не мењају своју природу. То је суптилна метафора личности која остаје своја док пролази кроз промене.
Соло постаје дует без другог живог извођача. Дигитални двојник чува сећање, могућност и део искуства до којег не можемо непосредно да допремо.
Поставка не брише границу, већ је чини пропустљивом. Веза настаје када се разлика прихвати, а не када покушамо да све учинимо истим.
