Главна идеја
Киша најпре ствара осећај, а тек онда место. У полумраку публика запажа дах, близину и опрезан почетак кретања ансамбла.
Кристали настају из нереда док се плесачи подижу и мењају места, дајући потрази за правцем видљиву структуру.
Лишће и облаци воде причу ка расту. Природа овде није непомична позадина — мења се заједно са групом.
Централни брод окупља ансамбл око заједничког курса. Тако низ сцена постаје усмерено путовање.
Свитање не брише тешке делове прошлости, већ открива њихов смисао: долазак има снагу јер је пут пређен заједно.